Evo mena parkingu u blizini Frankfurta. Daleko od porodice, daleko od rodne zemlje. Sedim na ivičnjaku i oplakujem svoju sudbinu. Decu nisam video tri meseca.
Jeste, reći ćete, postoji Viber, postoji Skype, viđam porodicu na ekranima, ispričamo se, ali posle razgovora duša mi ostane prazna. Nema zagrljaja, nema dodira, nema mirisa. Osećam kako se polako udaljavam od svoje porodice. Postajem im stranac. A zbog čega? Zbog gole egzistencije i nešto novca.
Pogađate – vozim kamion ovde. Uspeo sam preko prijatelja da se dokopam do Nemačke, jer u Srbiji sam već godinu dana bio bez posla nakon što mi se firma raspala. Deca traže svoje, to je normalno. Supruga radi u tekstilnoj industriji i jedva smo sastavljali kraj s krajem. Nakon što završim ovu turu od tri meseca, doći ću kući sa oko 3-4 hiljade evra.
Što se tiče tog finansijskog dela, ne mogu da se požalim. Uspeli smo da renoviramo kuću, ćerka je upisala željeni fakultet. Opuštenije se živi. Ali, duša mi je prazna. Život mi se svodi na rad, prehranu i spavanje. Društveni život spao mi je na druženje sa kolegama po kabinama i parkinzima, i to u retkim danima kada se ne radi.
Povremeno odlazim kući u Srbiju. Tada nema srećnijeg od mene. Opet sam sa svojom porodicom i prijateljima, svoj na svome. Kada dođe dan povratka za Nemačku, prosto zavidim ženi što će ostati kući sa decom.
Znam da nisam jedini. Moju sudbinu deli pola miliona Srba koji su zbog egzistencije morali da napuste sve svoje. Mnogi brakovi su razvedeni zbog ovoga, mnoga deca uskraćena fizičkog prisustva očeva.
Izvinite ako sam nekog rastužio svojom pričom, nije mi to bila namera. Prosto, došlo mi je da svoj život stavim na papir i da tako sebi olakšam.
