Milutin, jedan čovek iz Čačka, podelio je svoje iskustvo sa venčanja, a njegova priča izazvala je zaista veliki broj komentara na drustvenim mrezama.
– Pravio sam svadbu pre 12 godina i, hvala Bogu, još sam u braku. Nisam mogao da izaberem bolju ženu i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali posle iskustva koje sam imao, ne bih im preporučio svadbu – počinje on.
Venčanje je bilo zaista veliko, oko 300 gostiju, i supruga i ja imamo dosta prijatelja i rođaka, tako da stvarno nismo mogli da smanjimo goste. Pozajmili smo novac, računajući da ćemo ga vratiti nakon svadbe, jer smo većini rekli, čak i nama najbližima, da bi nam to više značilo poklon novac. Sve je bilo super, veselo, plesali smo do jedan ujutru… Posle smo, po običaju, supruga i ja otvorili poklone, a novac od označenih koverata smo stavili na gomilu. Znao sam da bilo bi i nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se čestitka zaboravi u poslednjem trenutku. Ali rekoh da se ne mešaju sa drugima, pa ćemo se lakše shvatiti šta je od koga.
Ubrzo je naišao je na praznu kovertu.
– Tako otvaramo te koverte, ljudi su davali koliko su mogli – 20, 30, 50, 100 evra. Jedan dobar prijatelj za koga sam znao da je u finansijskim problemima, je u koverat stavio papir na kome piše: “Daću ti 50 evra”. I posle pola godine mi je zaista i dao novac. Ali, da se vratimo… Ja uzmem belu kovertu i vidim da je tanka otvorio sam je, ali unutra nije bilo ništa! – rekao je u šoku Milutin.
– Ma, Bog te blagoslovio, pa stvarno se dešava, mislim. Pitam ženu da li ima pojma ko bi to mogao biti, ona kaže da ne zna. Zaista, svi gosti su nam bili jako bliski. Ako nije porodica, onda su prijatelji iz detinjstva. Bili su njeni prijatelji i moji drugari koji su dovodili momke i devojke koje ne znamo, ali oni nisu ni davali poklone. Dakle, uski krug od 300 ljudi, a među njima i “izdajica”… Pa, da li je moguće? – kaže Milutin.
Izdaja ga je toliko pogodila da je celu priču pokušao da izgura do kraja. Konsultovao se sa suprugom, zaključili su da je najverovatnije u pitanju neki dalji rođak, jer prijatelje koje su zvali poznaju od detinjstva, zajedno su odrasli.
– Počnem da zovem redom one koji se nisu potpisali na poklon. Jednu sestričnu, drugu rođaku, tetku sa očeve strane, ujaka sa mamine i tako dalje. Lepo pitam sve da li su se lepo proveli, zahvalim se na poklonu, pa kažem: „Jao, pomešali smo čestitke, baš me je sramota, ne znam čemu da se zahvalim… ?” I onda kažu – pekara, pa 50 evra, komplet posuđa i tako dalje… Krug se suzio, svi moji rođaci su nešto dali. Ostalo mi je samo nekoliko prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri druga. Jedan od njih živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja. Posle srednje je otišao u Ameriku, živeo tamo desetak godina, pa kad nije bilo posla, vratio se i sad je kod roditelja. Hteo sam i njega da izbrišem, uveren da nije prevarant – kaže Milutin.
– Ipak se odlučim da ga pozovem, pa opet odglumim sve po redu, tako me je sramota, zovem da se zahvalim, ali ne znam za šta… itd, on ćuti. Rekao sam: „Zašto ćutiš, šta se desilo? ” I tada počne nešto da “mumlja”. I izgubio je čestitku, pa je 200 evra ostavio roditeljima da daju. Vidim koliko je sati. Zahvaljujem mu se što je bio na svadbi i kažem mu: „Prijatelju, mogao si da mi kažeš da ga nemaš, ne bi bio problem. ‘Hajde, srećno’. Nikada me više nije kontaktirao, a nisam ni ja njega. I njegovi roditelji pocrvene svaki put kada me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih zbog njega – zaključuje Milutin.
Njegova priča izazvala je burne reakcije, bilo je dosta onih koji su mu čestitali što nije ćutao, a neki su ga nazvali i „sitnom dušom” i da je trebalo sve da zaboravi i „da ne uništi staro prijateljstvo zbog glupog novca”.
Izvor: kurir.rs
