U savremeno doba često se dešava da se na pravoslavnim grobljima sprovode suvišni srpski običaji, nepoznati u davna vremena, a kao znak nekog novog, pomdarskog trenda.
Hrišćanstvo nalaže da se u molitvama sećamo naših pokojnika i predaka, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo im sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju. Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona.
Izgleda da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje.
S druge strane, u pojedinim krajevima Srbije ide se u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti. Ovaj običaj crkva ne odobrava.
Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, a činiti dobra dela za pokoj njihovih duša pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.
Što se tiče opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj njegovih grehova. Bitni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.
Međutim, u nekim krajevima Srbije, za sahranu su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, posebno one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.
Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju ionako velikih troškova sahrane.
Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana pretvori u gozbu, a ljudi u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh i nepoštovanje prema pokojniku i njegovoj rodbini.
Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani razni običaji, među kojima je klanje “dušnog brava”. To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.
Nakon šest meseci ili godinu dana, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i kadi grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.
Izvor: espreso.co.rs
