Ni cena proizvoda ni to što je završio fakultet u gradu i „prošao Evropu“, nije omelo Nenada Simovića iz sela Brestovac kod Knića, da sada ima svoje gazdinstvo sa 200 grla tovnog simentalca.
Nenad je diplomirani veterinar i govedarstvom se bavi od 2006. godine. Porodica se prvo bavila mlečnim govedarstvom a onda su se preorjentisali samo na tovna goveda. Danas Simovići imaju jednu od većih farmi u ličnom vlasništvu u Šumadijskom okrugu, kaže reportaža AgroTV.
Ali sa velikom farmom dolaze i veliki problemi. Sve teže se dolazi do teladi a kapacitet se mora održavati punim zbog profitabilnosti proizvodnje.
“Sve je teže doći danas do teleta i oseća se baš razlika od pre nekoliko godina. Mi uzimamo telad sa terena Gornje Gruže, koje pokrivam kao veterinar, uzimamo samo čistog simentalca, eventualno sa malim procentom holštajna”, kaže Simović.
Sa dobrim objektom i dobrom ishranom stoke na kojoj se ne štedi, Simovići su našli računicu da profitabilno posluju u tovnom govedarstvu. Naravno, od profita ne bi bilo ništa da ne obrađuju i 20 hektara zemlje odakle stiže deo hrane za krave.
Nenadova supruga Danijela bankarska je službenica koja radi u gradu ali živi na selu. Kaže da je to bila prava odluka.
“Sviđa mi se što živimo na selu, najviše zbog deteta koje ima zdravo odrastanje. Ne bih se menjala za stan i mislim da svako ko može trebalo bi da živi na selu jer je tu kvalitetniji život”, kaže Danijela.
“Ovde je stvarno teško doći do parcele, jer ima dosta ljudi, i mladih, koji rade zemlju. Nema zemlje ni za zakup a kamoli za kupovinu”, naglašava Nenad.
Da nema zemlje sa koje stiže silaža, seno i pšenica, teško bi moglo da se odvoji novca za žitarice i uljarice za 2.200 kilograma koncentrata po grlu, koje sami naprave, uz isto toliko silaže.
Sa prodajom plasmanom Simovići nemaju problema, ali cena im zadaje muke.
“Imamo plasman, goveda nam imaju dobar randman, ali cena jeste problem. Tržite je takvo, šta da radimo ali nas grlo košta 2,9 do 2,95 evra ko kilogramu žive vage a otkupna cena je trenutno 550 dinara (oko 4,7 evra). Ali, mora dase radi kvalitetno i ne treba ni zaradu samo tražiti u ceni, već i u broju grla koje se proizvede”, kaže Nenad.
“Po završetku fakulteta rešio sam da se posvetim govedarstvu i onda smo intenzivirali porodičnu proizvodnju. Te 2006. godine smo kupili pet teladi i malo po malo došli smo na današnji nivo od 180 do 200 grla u tovu”, objasnio je on.
Sa porastom krda, Simovići su adaptirali postojeće objekte a potom i proširili kapacitete. Kako je govedarstvo spor proces što se tiče obrtanja ulaganja, imali su i petnaestak krmača prasilja koje su „finansirale“ govedarstvo. Sa takvom kombinacijom uspeli su da za desetak godina zarade dovoljno da izgrade savremeni namenski objekat za uzgoj junadi.
“To znači da imamo objekat koji poštuje sve tehnološke normative za ovu granu proizvodnje. Obišao sam prethodno dosta objekata kao veterinar u struci, bio sam i u inostranstvu i „snimao“ kako tamo prave štale, „krao fore“… Kod nas se dosta pažnje ranije poklanjala na kvalitet poda štale a sada se više gleda zapremina prostora štale i na ventilaciju. Zbog toga je i naš objekat maksimalno otvoren i zatvara se po delovima kako bi se održala optimalna klima u štali”, objašnjava Simović.
Nenad se odlučio za tvrdi pod a ne za rešetku, zbog kiselosti zemljišta, tako da imaju i dosta stajnjaka za svoje njive a objekat se cisti mašinski, jednom u tri nedelje.
Zbog toga što teladi nema dovoljno ne može da se sprovede i onaj najbolji „školski“ primer uzgoja.
“Da je situacija u govedarstvu bolja, pa da možemo odjednom da napunimo objekat i odjednom ga posle ispraznimo prodajom teladi, mogli bi i da ga očistimo i odmorimo dve nedelje. Ovako mora parcijalno, što daje veći rizik od bolesti pa mora i više da se radi na preventivi”, poručuje Simović.
Izvor: espreso.co.rs
