U današnje vreme ih je sve manje, a furune su ranije bile neizostavan deo svake kuće. Ako bi vas put naneo kroz srpska sela, mogli ste na svakom ćošku da vidite malu zidanu kućicu koja se puši. Nekad je u svakom selu postojao po jedan majstor koji je znao da bez gvožđa i samo od prirodnih materijala sazida kućicu u kojoj nastaju najbolji specijaliteti. Oni se sada mogu nabrojati na prste jedne ruke, a jedan od poslednjih majstora ovog zanata je Miroslav Žužović.
– Prvu furunu sagradio sam za moju dušu, da imam gde prase da okrenem, a za nji nisam dobio odobrenje ni od oca, a ni od komšija da se to tako radi. Davne 1984.godine morali smo da je prepravljamo i dorađujemo, ali moja furuna i dan danas radi besprekorno. Iz nje je izašlo hiljade pečenih prasića, kaže Miroslav Žućo.
On je ostao dosledan tome, da se ove pećnice prave od prirodnih materijala kojim su se furune gradile unazad vekovima, od pečene cigle i blata.
– Stari narod zna šta je najbolje. Najbolje je da je cigla koju ugrađujemo bila nepečena i zdrava, prava starinska. Sve to se zajedno sjedini, pa se peče i po nekoliko sati. Uz pomoć gline, mi na furuni zatvorimo hermetički sve, jer ne sme da ima propust i para ili da prolazi toplota. Onda ide lakši deo, da ispunim gazdine želje, kolikih će dimenzija biti, u zavisnosti koji želi najveće prase ili jagnje da stavi, rekao je Žižović.
Kako svuda postoje standardi, takav je i slučaj i u ovom zanatu. Prosečna visina svodova mora biti oko 120 centimetra i potrebna je prava veština ozidati nakrenut zid.
– Kada se ovaj posao radi, to ne sme da se suši, zato ga ubrzavamo, savijamo letvice koje gazda spremi, kao podlogu da se slučajno građevina ne bi obrušila. Kada se sve to lepo uklopi, na osovnu mog dosadašnjeg iskustva, dajem garanciju na vek trajanja od 50 godina – rekao je ovaj čudesni majstor.
Izvor: rina.rs
