Sestra i brat nastavili porodičnu proizvodnju čuvene pršute, i kulena: “Po ceo dan smo u krugu štala – klanica – sušara, plus idemo u školu”

|

Tri generacije Radojičića iz Mačkata započele su porodični posao, razvile ga i unapredile. Četvrta se sprema da preuzme posao u svoje ruke, i da još uspešnije nastavi šta su njihovi preci započeli. Jovana (17) i Veljko (15), brat i sestra, sa svojom majkom i ocem rade na proizvodnji pršute, kobasice, slanine, kulena, stelje, raznih đakonija od sušurenog mesa po kojima je ovo selo pod Zlatiborom poznato.

Jovana je gimnazijalka u Užicu, a Veljko đak Poljoprivredne škole u Požegi, a uporedo se bave i tradicionalnim zanatom. Imaju još sestru i brata, koji idu u osnovnu školu. Porodice koje imaju troje, četvoro dece, nisu retkost u Mačkatu. Ovo planinsko selo u Srbiji ne stari, već se broj žitelja povećava. Mačkat ima školu, dečji vrtić, putevi su mu kao u gradu, asfaltriani i osvetljeni.

Razlog je upravo – pršutarstvo, posao od koga može lepo da se živi, ali koji traži celodnevnu posvećenost.

– Proizvoditi kvalitetnu robu znači rano ustajati, sređivati stoku, soliti, dizati i skidati meso, po ceo dan vrteti se u krugu štala – klanica – sušara. Na sve to meni i sestri valja učiti školu. Ljudi se žale da su proizvodi iz Mačkata skupi, ali niko ne pita koliko truda ulažemo u njih i kolika je cena stoke – kaže Veljko Radojičić.

On se školuje za veterinara, a taj poziv želeo je da bi bio još korisniji porodici u poslu od koga živi. On je odlučio, ostaće na selu i baviće se izradom proizvoda od sušenog mesa. Bože zdravlja, sutradan će ga naslediti njegova deca.

Na 21. Sajmu suvomesnatih proizvoda, popularnoj “Pršutijadi” u Mačkatu, Jovana i Veljko su sami trgovali za štandom, za koji su pripremili rumeno meso sa svoje sušare.

– Stoka je skupa i ima je sve manje u nabavci. U našem komšiluku je četiri-pet krava, a nekada je bilo 50. Mi smo držali 15 goveda. Zato je goveđa pršuta 2.800 dinara, a bila je 1.800 – 2.000 , svinjska sa 1.200 poskupela na 1.500, slaninina sa 1.200 „skočila“ na 1.500. Kobasica je najmanje poskupela, ona je 1.000 dinara – kaže Jovana šta je uticalo na veće cene na “Pršutijadi”.

Mali Radojičići nisu upućeni u cenu stoke, jer se ne bave tim delom posla, ali njihove starije kolege pričale su da se do pre godinu dana goveda plaćali od evro do dva po kilogramu žive vage, a sada se traži dva i po do tri evra. Cena svinja sada je 250 dinara.

– Obrađeno meso se naniže na konopčiće i usoli. Stoji u salamuri 15-ak dana, a zatim se rasoli vodom i prenoći. Sutradan se kači na sušaru i tri nedelje suši na dimu od bukovog drveta. To je sva tajna mačkatske pršute. Pršuta mora da bude dobro suva, da na preseku ima cvenkastu boju, a pokorica da joj bude prirodno rumena. Sa izuzetkom kulena u koji se dodaje ljuta paprika, u našim proizvodima nema ničeg drugog osim mesa i soli. Ostali smo verni tradiciji, sve kako je radio naš pradeda, radimo i mi – rekla je Jovana.

Njihov pradeda se u Mačkat doselio na miraz iz Stapara kod Užica. U to vreme se ovde masovnije začinjala proizvodnja sušenog mesa. On je napravio drvenu sušaru i začeo je posao koji su njemu potomci nastavili, evo Jovane i Veljka kao čevrtog kolena u Radojičićima koje je ostalo verno predanjskom.

Kako su rekli brat i sestra, jedina razlika u odnosu na nekad je što se proizvodnja odvija u modernijim objektima. Deda je išao u korak sa konkurencijom, pa podigao sušaru “na dugme”, klanicu, pogon za preradu i pakovanje mesa. Nekada nije bilo mesoreznice – sprave koja služi za sečenje mesa, komora za zamrzavanje, uređaja za punjenje kobasice. Danas Radojičići sve to imaju.

Radojičići čuvaju svinje za potrebe proizvodnje. Ovce su im delom iz njihovog tora, a delom ih kupuju. Goveda nabavljaju po okolnim, zlatiborskim selima, a klanje stoke plaćaju.

– Prvo smo sa prodajom krenuli na pijaci u Priboju, a odatle smo prešli na pijacu u Užice. Sada nam je glavno tržište Beograd. Kako nam je otac vikendom u prestonici, veliki deo posla na sebe preuzimamo sestra i ja. Uopšte nije lako, ali niko ne beži od rada kad već od njega može da se zaradi. I leti i zimi – u kuću se preko dana ulazi samo kada treba da se jede – rekao je Veljko.

Najveći problem im predstavlja nelojalna konkurencija u Beogradu. Ko zna odakle, pod firmom “mačkatska” prodaju pršutu koja to nije, dok kupci znaju da nasednu.

Izvor: blic.rs