“Rođena sam 1969. godine u Novom Sadu. Neverovatno je, ali moje prvo sećanje u životu vezano je za letovanje. Imala sam tri godine, sa mamom, tatom i bratom bila sam na Braču. Tog prvog porodičnog odmora se sećam jer sam pokušavala kanticom u plićaku da zahvatim vodu, pa sam zahvatila pesak, i to sam tako nespretno uradila da… ni sama ne znam kako sam se prevrnula i zaglavila glavu u kanticu! “, započinje svoju životnu priču Jelena Bačić Alimpić, književnica i poznato TV lice.
Jelena je detinjstvo provela u malom stanu u Novom Sadu.
“Bila sam odličan đak. U osnovnoj školi sam bila vukovac, u srednjoj sam bila odlična, ali sam bila kampanjac. Kad mora da se buba, onda bubam dan-noć. Bežala sam s časova, kao i svi ostali. Uvek sam bila predvodnik buntovnik, uvek sam se bunila za nepravdu, kao Kalimero, uvek mi je nešto bilo nepravda. Nisam bila štreber, volela sam da se družim i izlazim i dan-danas imam kontakte s tim drugarima. Moja najstarija drugarica, još iz vrtića, s kojom sam kasnije išla i u osnovnu školu, Zorica, već 30 godina živi u Vankuveru i toliko je nisam je videla, ali smo u kontaktu preko društvenih mreža.”, priča Jelena.
Rano je honorarno počela da radi na televiziji, a paralelno je studirala književnost. Odjednom ona je odlučila da ode u Kanadu i radi kao bebisiterka.
“Bila je 1992. godina, nije bila moja odluka da budem bebisiterka. Kanada je tada izdavala samo imigracione vize, a ja sam otišla tamo preko mađarske linije, i to turistički. Bakina rodbina, sa tatine strane, 16. koleno, oni se prezivaju Soroš, poslali su za mene garantno pismo i mislim da sam bila jedina osoba koja je tada dobila turističku vizu, ne imigracionu. Kad me je konzul pitao zašto usred haosa odlazim u Kanadu, kažem da nikada nisam videla svoje rođake, a želim da ih vidim. On me je pitao da li ću se vratiti, a ja sam rekla – ne znajući kakvu istinu izgovaram, nisam imala nameru da se vratim – rekla sam da ću se vratiti, jer sam ovde neko i nešto, a tamo bih uvek bila građanin osmog reda. Dobila sam vizu na aerodromu u Beogradu na tri meseca, a na aerodromu u Torontu na šest meseci, i onda sam mogla da budem dve nedelje kod rođaka i morala sam da nađem posao.”.
Takođe, Jelenina ljubavna priča je posebno zanimljiva. Naime, ona je upoznala supruga tako što ju je priveo.
“Kad sam se vratila iz Kanade, nakon godinu dana, moj otac je rekao da mi je istekla lična karta i da idem po uverenje o državljanstvu i izvod iz matične knjige rođenih. Ja odem, stanem u red, a ispred mene gospodin sudija. On se okrene i kaže: “Kako ono beše prezime?”, ne može da se seti… I ja kažem. Pita me šta radim, ja kažem držim predstavništvo u jednoj stranoj firmi. Nije bilo tada mobilnih telefona, onda sam sutradan dobila na poslu telegram u kome je pisalo: “Želim Vam uspešan dan!” I tako… Moj suprug je bio džentlmen, lepo mi se udvarao, i dugo. Onda smo počeli da se zabavljamo”.
Svoj prvi roman Ringišpil napisala je odjednom. Setila se oca i obećanja koje mu je dala i plakajući je sela i pisala.
“Kada je već znao da je došao kraj, kada mu je bilo dosta svega, jako se namučio, a pošto smo mi bili jako bliski – to ste do sada već mogli da zaključite – ja sam s njim često vodila duge razgovore. Jednom prilikom mi je rekao da je jako ponosan na mene i moja televizijska iskustva, ali “obećaj mi da ćeš nešto učiniti za mene”. Ja sam u tom trenutku rekla, hoću, šta god želiš, a on mi je rekao: “Sedi jednog dana i napiši knjigu za tatu.” Mislila sam da to ne mogu, a on mi je rekao: “Pa za to si se školovala i ti to možeš.” Još je imao želja… Dao mi je dve nedelje da tugujem, a onda se vraćam na posao, jer ću jedino tako preživeti. Dve godine sam radila i plakala da niko to ne primeti. Onda sam jedne večeri, u avgustu 2009. godine, kuvala punjene paprike, deca su legla da spavaju, a ja sam nad šporetom shvatila kako mi je svega u životu previše i u trenutku videla svog oca. Odmah sam otvorila neki mali “lenovo” laptop koji sam imala i sela i zapisala prvu rečenicu u trećem licu: “Svega u njenom životu bilo je previše”. I nisam stala do četiri ujutro. Plakala sam kao kiša i pisala, uopšte bez ideje gde će me to odvesti, kako će se to završiti, šta će s tim biti, da li će to valjati i tako je nastao “Ringišpil”.”, priča Jelena.
Izvor: Kurir.rs
