“Prasak, dim i škripa gume koja cepa uši, život pred očima u jednoj sekundi… Najteže mi je kad pomislim da se to moglo dogoditi dok sam prolazio tri autoputa sa dvoje male dece u autu”, još uvek u šoku priča Dušan S. iz Novog Sada, koji je samo ludom srećom preživeo saobraćajnu nezgodu koja mu se dogodila na putevima Republike Srpske. Još uvek vraća film u glavi i preispituje svaki detalj, svestan da je sve moglo da se završi fatalno.
Dušan je sa dvoje dece od 5 i 3 godine i svojom suprugom išao na more u Crnu Goru. Nije ni sanjao da će, figurativno rečeno, ostati bez automobila, ali, srećom, sa glavom na ramenima u povratku.
Po povratku sa crnogorskog primorja, Dušan i njegova porodica su svratili do Hercegovine, odakle je Dušan poreklom. To je bila sreća u nesreći, siguran je on.
“Boravili smo nekoliko dana kod mojih u Hercegovini, a svega dva dana pred planirani povratak u Novi Sad, zaputio sam se automobilom do obližnjeg grada kako bih nešto obavio. Ništa mi nije ukazivalo na to da će se nešto loše dogoditi. Ipak, demantovan sam u povratku”, priča Dušan S.
Dobro poznati krivudavi putevi i stoka koja se vrlo često može naći na istom bili su dovoljni razlozi da vozi oprezno i umerenom brzinom. To je, kako navodi, jedan od faktora što je sačuvao živu glavu.
“Nakon obavljenog posla, vraćao sam se ka kući svojih roditelja. Bio je radni dan i nije bilo nekog gustog saobraćaja. Odjednom, čuo sam da je nešto puklo, krenulo je da se dimi, a volan mi je bežao iz ruku na levu stranu. Nekako sam se u trenutku sabrao koliko sam mogao, stisnuo sam kočnicu istovremeno se boreći sa volanom kako bih ga držao pravo na putu. Kočio sam gotovo 100 metara, o čemu su posvedočili i tragovi na putu”, priča još uvek uzbuđen Dušan.
Kako dodaje, zaustavio se u svojoj traci i tek nakon izlaska iz auta shvatio koliko je sreće imao.
“Nisam mogao da verujem šta vidim. Levi točak mi je bio potpuno odvojen od automobila, iskrivljen nekako popreko. U trenutku kada sam u vožnji čuo prasak, mislio sam da je pukla guma, ali ovo nisam mogao ni da zamislim”, objašnjava Dušan i dodaje:
“Sreća je što sam bio “svoj na svome”. Odmah je došao šlep, kao i prijatelji da pomognu. Tu na licu mesta smo videli šta se zapravo dogodilo. Viljuška ili lafeta, kako ko naziva taj deo, je ostala bez šrafa koji drži točak, laički rečeno. Šraf smo pronašli nekoliko metara dalje. Niko nije mogao da veruje šta vidi, a naročito ja, jer sam baš taj deo menjao kod majstora neposredno pred polazak na put”, kaže on.
Prema Dušanovim rečima, na malom servisu obavljenom samo dva meseca pre toga ukazano mu je na to da treba menjati prednju levu lafetu u narednom periodu jer je već pomalo dotrajala, te je odmah gledao to da sredi, kako bi sve bilo spremno za put.
“Otišao sam u ovlašćeni servis gde sam naglasio da se zameni što je potrebno, imajući u vidu da mi je prethodno na malom servisu naglašeno da bi u budućnosti valjalo to uraditi. Kako se može videti i u servisnoj knjižici, zamenjeni su mi upravo ti delovi”, priča Dušan u neverici.
Kako dodaje, rečeno mu je da je najverovatnije ovaj šraf bio nedovoljno privijen, što znači da je u svakom momentu moglo da se desi da ispadne.
“Kada sam shvatio da je isto moglo da se dogodi na autoputu, pri mnogo većoj brzini, kada sigurno ne bih bio u stanju da iskontrolišem volan, sa porodicom u automobilu… Ili u krivinama koje smo prolazili, sa mnogo frekventnijim saobraćajem. Ja sam imao ludu sreću da se to desi baš na pravcu, bez automobila iza sebe ili onih u suprotnoj traci. Desilo se na takav način da nisam ugrozio ničiju bezbednost, ali ko bi to mogao uopšte znati? Da se završilo tragično, ko bi uopšte znao šta je uzrok?”, pita se otac dvoje dece.
I sam svestan da je imao veliku sreću, zahvalan je što se sve tako završilo iako je morao da plati troškove šlepanja do prvog ovlašćenog servisa 100 evra, novu gumu još 100 evra, a za sve što mu je prilikom nezgode otišlo, najverovatnije će platiti petostruko više, jer je auto još uvek na popravci.
“Jasno mi je da je u pitanju ljudska greška i nemar. Ljuti me samo činjenica da sam dao i poverenje i novac nekome da bi u žurbi ili ko zna čemu zaboravio da privije kako treba jedan šraf. Taj jedan šraf mogao je da košta najmanje jednog života, a ne smem da mislim koliko je ljudi tako stradalo, da niko nikada nije ni saznao”, kaže sagovornik.
Prema njegovim rečima, dodatna srećna okolnost je što mu se isto nije dogodilo negde u inostranstvu gde ne poznaje nikoga i nema mogućnost da se brzo snađe.
“Kod majstora se ide da popravi nešto, a nakon svega postavlja se pitanje kolika je garancija na nečiji rad”, pita se Dušan S. uz zaključak da je svoju priču podelio kako bi ljudi bili oprezniji i kako im se ne bi dogodilo ono što je njemu.
Izvor: blic.rs
