Iskrena ispovest Danice Grujičić: „Kupala sam se u koritu, WC je bio preko puta ulice“ – Jedinu žal oseća zbog ovoga

|

Neurohirurg prof. dr Danica Grujičić rođena je 30. avgusta 1959. u Užicu. Njen otac je ekonomista, a majka je bila profesorka jugoslovenske književnosti.

Njeno detinjstvo u Užicu bilo je predivno. Svoje vreme je non-stop provodila na trgu, koji je prelep. Njena velika želja bila je da Andrea Rijua ili našu Filharmoniju dovede da naprave grandiozan koncert baš tu.

„Mama, tata i ja živeli smo u dvosobnom stanu, tako da nisam imala svoju sobu, iako sam bila jedino dete. Delila sam je sa prabakom, koja me je čuvala, a posle je ona otišla kod svoje ćerke, tj. moje nane. Moja mama bila je sjajna, učila me je da jednako volim i njenu i tatinu familiju, tako da sam vezana za obe.“

U blizini gradske kafane postojale su stepenice koje nisu mogle nikako da se očiste, kada zimi padne puno snega, te se tu sa svojim drugovima i drugaricama sankala po ceo dan.

U Užicu je živela do svoje dvanaeste godine, gde je završila pet razreda. 1970. godine njena porodica je došla da živi u Beogradu, a ona je još jednu godinu ostala s nanom i dekom, maminim roditeljima. Njihov toalet nalazio se preko puta ulice, a kako nam je ispričala, kupala se u koritu.

U šestom razredu došla je u Beogradu, počela je da pohađa OŠ „Aleksa Šantić“. Lepo se uklopila u novom društvu, svirala je harmoniku u školskom orkestru. Njena prva neurohirurška operacija bila je na ribi koju je baka jednog njenog druga držala u kadi. Već tada se videlo da će biti neurohirurg!

Nakon toga upisala je Petu beogradsku gimnaziju, njeno odeljenje izrodilo je dva ministra. Matkovićka, bivša ministarska za rad, njena je školska drugarica. Još tada su joj roditelji usadili istančan osećaj za pravdu, koji karakteriše čitav srpski narod.

„U Moskvu odlazimo 1975, kad sam bila četvrti razred gimnazije. Imala sam privatnu profesorku fizike, matematike i ruskog. Bilo mi je jako simpatično kad sam u početku odgovarala, pa su svi pogađali reči kojih nisam mogla da se setim. Otišla sam u avgustu, a već u januaru sam odlično govorila njihov jezik, pa i počela da mislim na ruskom. Sa 17 godina, došao je i fakultet. Išla mi je matematika, želela sam da budem konstruktor aviona, ali za to morate da budete državljanin SSSR. Onda sam razmišljala koji će mi fakultet najpre priznati i odlučila sam se za medicinu. Iskreno da vam kažem, baviti se mozgom i vasionom potpuno je isto. Mozak je vasiona u malom. Kad otvorim glavu pacijentu i vidim mozak: „Dobar dan, vaše veličanstvo.“- iskrena je ministarka Grujičić.

Priznala je da joj je često ruka zadrhtala na operaciji, ali tada uzme kocku šećera i sve prođe. Veoma je sujeverna, pa pre ulaska u salu ruke uvek pere na istoj česmi, mantil uvek stoji na istom mestu, a uniforma se skida uvek na isti način.

Njena najveća ljubav bio joj je suprug Dušan Spasić, želela je da provede ceo život sa njim. Imali su svadbu od 500 ljudi, koja je organizovana u hotelu u Surdulici. Nakon samo četiri meseca su se razveli, jer je njemu smetalo što po ceo dan nisje bila kod kuće. Još uvek su se voleli kada su shvatili da ne mogu zajedno, pa su se lepo i rastali. Odlučila je jednostavno – ili on, ili neurohirurgija, što mu je i rekla pre braka: „Ako ikada budem morala da biram između tebe i neurohirurgije – nemaš šanse.“

Karijera joj je bila veoma važna, jer je mnogo ambiciozna. Da je tada naišao neko ko je imao razumevanja za to, možda bi imala porodicu, te bi se možda ponovo udala. Njen otac je častio društvo kada se razvela. Jedini žal koji u srcu nosi jeste to što nije imala decu.

„Da ću biti ministar, saznala sam u četvrtak pred sednicu Glavnog odbora SNS, kada me je pozvala Ana Brnabić: „Dano, predsednik smatra, a i Predsedništo SNS, da ti treba da budeš, pošto smo na ti, ministar.“ Uvek sam govorila da neću odbiti ako mi ponude. Prihvatila sam jer mislim da na kraju karijere nema tajne za mene i da mogu mnogo toga dobrog da uradim u sistemu. I dalje radim i pre i posle podne. Mnogi se čude šta će ministar uveče u ministarstvu.“ rekla je doktorka.

Ona je imala mnogo nadimka, Aždaja, Dana Komsomolka, Milostiva, Brzi Gonzales, dok je u ministarstvu uvek bilo: „Evo je ova, opet nešto traži, njoj ništa nije dovoljno.“

Nju će kao dobrog čoveka pamtiti njeni bliski, oni kojima je pomogla, kao i familija. Iako priznaje da je možda nekad bila gruba prema nekome ko to nije zaslužio, možda se i nesvesno ogrešila misleći da čini pravu stvar, ali kaže ona da namerno nikad. Ona nije neko ko ne ume da se brani, već ako je napadnete, neće vam biti dobro. U suprotnom sa njom možete da uživate, ukoliko imate korektan odnos.

Izvor: kurir.rs